Da je pravi čovek na pravom mestu...i u pravo vreme... Nenad Bekvalac, koautor Šok Koridora, dokazao je ponovo jer se našao u Beču, jednoj od stanica na Indicator turneji kultnog nemačkog benda Deine Lakaein. Deine Lakaien, Nemački bend, osnovan sredinom osamdesetih. Njihova muzika se može podvesti pod Elektronsku, Dark Wave. Neki će ih podvesti i pod Elektro Goth, ali termin koji su sami naveli najbolje opisuje zvuk kojim se bave već dvadeset pet godina, Elektronska Avangarda. Bend se sastoji od dva člana, kompozitor Ernest Horn i vokal Aleksandar Veljanov. Prošle jeseni su izdali deveti album po redu i započeli Indicator turneju. Koncert u Beču je najbliže sto će se približiti Beogradu u skorije vreme. Tako za nas koji smo se uputili na koncert ovo predstavlja malu avanturu. Čim idete skoro šesto kilometara da vidite neki bend gledate da prodjete što jeftinije, a u ovom slučaju morate negde i prespavati. Najbolja varijata je da sednete u kola koliko može da stane (uspeli smo da se naguramo nas pet) tako da je koncert, put i smeštaj sa doručkom izašao ukupno 80 evra, plus ekstra troškovi u zavisnosti od prohteva. Što i nije mnogo da se odvoji ako stvarno želite da gledate i slušate ovaj bend, jer teško da bi se prodalo puno karata da dodju u Beograd. Mislim da nema toliko fanova koji bi odvojili oko 30 evra samo za kartu. Da ima onih koji bi dali i više najbolje pokazuje to što je nekoliko njih koji dan pre Beča otišlo čak u Minhen da ih čuje.
Stigli smo u Beč oko podneva, što je dovoljno da se prošeta po gradu, vidi koja znamenitost i obidje četiri Gothic radnje, taman da se odluči gde potrošiti pare sutradan pre odlaska (eto ekstra troškova). Hotel je na desetak minuta tramvajem od centra, ali skroz na suprotnom kraju grada od Gasometra gde se održava koncert (cena od 18 evra sa doručkom i besplatnim parkiranjem u ulicama oko Hotela je bilo presudno zašto baš Hotel in Hernals). Sa dva prevoza, tramvaj i metro, brzo stižete do odredišta, a mozete i kolima, prvih dva sata parkiranja je besplato u garaži Gasometra. Gasometar City je dobio naziv zbog četiri velika skladišta za gas koja su preuredjena u tržni centar, koncertnu halu, bioskope, restorane itd. Preko dana se vidi da su građevine od malih ciglica u boji, a noću zbog osvetljenja i okruženja mislite da je metal i staklo.
Najprijatnije iznenađenje pre nego što smo ušli u salu je atmosfera ispred, bez preterane galame kao da nije koncert. Nema redara na ulazu, samo jedna devojka i momak koji pregledaju karte, čak ih nema ni unutra, sem jednog koji je uglavnom sedeo u prostoru izmedju bine i publike. Sala može da primi 4200 posetilaca. Ni u Beču nije velika pomama za ovim bendom. Po slobodnoj proceni nije se prodalo više od sedamsto karata. Prva na binu izlazi Vic Anselmo Gothic/ Alternative pevačica iz Latvije. Od svoje desete svira klavir i komponuje pesme. Nastupala je sa imenima kao što su Tito & Tarantula i Danny Cavanagh. Pre tri godine je izašao njen prvi album, trenutno je na turneji sa Deine Lakaien. Njen nastup je bio dosta smiren i usporen. Sama za e-klavirom, peva melanholične balade sa kristalno čistim glasom. Pesme su slične jedna drugoj, ni besprekorna veština izvodjenja nije bila dovoljna da pokrene publiku. Nastup je trajao oko pola sata.
Nakon 15-ak minuta na binu izlazi Deine Lakaien. Pored Veljanova i Horna na binu izlaze čelista Tobias “B. Deutung” Unterberg, Yvonne “Ivee Leon” Fechner (violina) i Robert Wilcocks (gitara). Već od prve pesme cela publika kao da je pod činima i savršenom transu, koji je na žalost morao da se završi posle dva i nešto sata. Dvadeset pesama koje su izveli su prošle kao u trenu, nikad do sada nisam poželeo da koncert traje celu noć. Atmosfera koju su napravili svojim performansom, osvetljenjem i zvukom teško se može opisati rečima, treba to doživeti. Većina pesama zvuče drugačije nego albumske verzije, od kombinacije klasičnog zvuka i elektronike do samog klavira i gudačkih instrumenata. Pored novog albuma repertoar je bio prožet i starijim pesmama kao 'Mindmachine', 'Into My Arms', ‘Where You Are’. Veljanov nas je opčinio sa svojim karakterističnim glasom, Horn je beprekoran u prelazima. Wilcocks kao da je bio odsutan u trenucima, ali nepogrešiv u izvedbi. Čelo i violina su se najviše zabavljali, imali su čitave tačke gde se neizmenično smenuju i na nekim pesmama su se nadmetali u sviranju.
Koncert koji je vredan sećanja i definitivno treba otići čuti ih, još mnogo, mnogo puta.
tekst - Nenad bekvalac
fotografije - beatrice abscido
